slika

Почео је један живот не тако давне 1986. у граду који и није битан за ток ове приче. Битно је, рекло би се, почети причу од раног периода, како би била што боље схваћена. Од неке тачке када је све почело да се развија. И развијало се, развијало. Све до великог праска. А иза њега...кањон. Пад. Мрак. Дамјан се родио у угледној породици која је живела на углу десете и једанаесте улице у великој кући боје узреле кајсије. Био је јединац. Његов отац је држао неку фирму, ни сам Дамјан не зна какви су се послови ту обављали. Није га нарочито занимало. А мајка, она је била цењени адвокат. Била је попут оних старих, врсних адвоката, који су у могућности да бирају клијенте. Није хтела да прихвата све. Волела је да проводи време са сином, па је увек бирала нешто што ће јој одузети најмање времена. Дамјан је доживљавао само као обичну мајку којој се, неким чудом, крила не виде. Светац је у телу те жене почивао, мислио је. Причали су му тако често да ће бити или адвокат или неки чудни уметник кад порасте. Или да ће преузети очеву фирму, можда. Надали су се томе. Разне су планове за њега ковали. А он, само је размишљао о ветру, о саставу пасте за зубе, о року трајања јела и човека, о наглом прекиду трајања пре истека рока. О дечјим играма и њиховој сврси, о функцији завеса, о бојама. Занимало га је, донекле, по ком принципу се разврставају боје које човек може обући, а да притом не изгледа као кловн.
И сам је Дамјан био попут своје куће. Нов, зрео, вечито на углу између десете и једанаесте улице. Између живљења и побољшавања живота. Трудио се каткад да буде попут осталих, па би ону тамно смеђу косу лепо очешљао, обуо патике, обукао тренерку, ставио парфем и кренуо да трчи до оближњег стадиона на којем су се деца окупљала. Ето, видело се и тад, није се уклапао. Једноставно је одударао. Са навршених осамнаест година отишао је на студије у главни град, где се задржао четири године, отприлике. Не сећам се ни ја сваког детаља, тако да, немојте узимати за апсолутно истинито ово што говорим. Проверите понеку појединост која се не уклапа, измислите нешто ново што би могло испунити Дамјанову биографију. Све се може уклопити са тим човеком. Баш свака ствар која људима може пасти на памет.

***

Остао сам овде у страћари. Сам, сам, али не и толико усамљен колико би се од мене могло очекивати. Мрзим дане, подносим ноћи, радим и само радим. Живот је постао једноличан, али не у лошем смислу. Шта знам, некако је све подношљиво, прихватиљиво, кад би се променило било би више од живота. Можда бих тада постао анђео, добио ореол, волео бих године, волео тешке људе и не тако тешке жене. Овако их и даље само подносим. Нижу се у мом животу као шумске јагоде на почупану травку. То што убрзо бивају поједене, у овом случају одбачене, ћу занемарити. То ми је дозвољено. Немам времена за нека везивања, за међуљудске односе, оне које неки сматрају правима, дубоке. Према мом мишљењу, врло глупе. Такви односи одвоје човека од његове суштине. Некада зрео плод који је пао испод свог дрвета, почиње да зависи од другог дрвећа. Подлеже притиску, њиме почиње да се управља. Све утиче на њега, сваки утицај га обликује, било добар, било лош. Он тада губи своју дивљу лепоту, своју дивљу, незаситу памет. Онај који му је некада био огаван, који је ограничавао људе количином информација, сада постаје саставни део њега. Празнина постаје стварна. Рађа се из бола некадашњег човека. Имао сам жена које сам поштовао, које су ми биле инспирација и забава. О, не, нисам им дозволио да примете да су забава, а ни инспирација. Осећале су се лепо у тим тренуцима. Знао сам како да се осете потребним. Имао сам и другове, више су они мене сматрали другом, него ја њих. Али боже мој, па требали су ми. И сви су се, као какви крвожедни лешинари, трудили да из мене испију крв коју сам њима, испоставило се, дао. Трудили су се да знају сваку појединост мог, како широка реч, требало би наћи неку другу. Мог, ето, живота. Како сам настао, од кога потичем, шта сам, ко сам, где сам, зашто сам…? Мозак ће ми експлодирати. Чуди ме како је издржао то.

Често, колико је то могуће због мог посла, се питам како човек себи дозволи да постане чоминус. Тај израз користим за оног који је подлегао притиску и постао минус. Одузео је себи своју сврху. И као резултат добијамо чоминуса. Такав, остао је без десет основних обележја, која су сваком потребна да би био прави човек:

1. Продуктивна самоћа (створити нешто мимо утицаја других што ће утицати на те друге, бити за педаљ и виши и већи од њих).
2. Самодовољност (човек је оно што воли, не оно што треба да воли, што пре прихвати то биће довољан сам себи).
3. Стална информисаност (у циљу разграничавања битног од небитног).
4. И стална жеђ за сазнањем (у супротном је мртав).
5. Мањак потребе за прихватањем од друштва (народ, који не поседује ових десет, неће прихватити другачијег од себе, никад, баш никад).
6. Сведена осећајност (знају та осећања да створе криву слику света).
7. Бег од непотребних ствари (везе, како породичне тако и љубавне, хедонизам, политика, жеља да се промени свет, уклапање, јер свако за себе може створити погодне околности).
8. Прихватање различитости (ипак морају да постоје, ако ни због чега другог, бар због тога да видимо какви не би требало да будемо).
9. Суздржаност (снага да се избегну све ствари које нису потребне, а вапе за људима и олако се увуку у биће ).
10. Бити потпуни чоминус (како би се могло потпуно отргнути од тога).

 

Наравно да сам прошао кроз, мени, ружне ствари. Осећао сам, у границама нормале. Хтео сам да мењам људе… Све сам хтео што не треба. Али и тада је у мени постојала нека кочница, добро подмазана кочница, која ми није дала да у потпуности проживим. Мада, ‘ајде нека буде, прошао сам кроз моје лоше до мог доброг. Како-тако. Био сам заслепљен једном Барбаром. Хтео да будем са њом. Да је волим, можда. Девојка тадашњег друга. Морал. Савест. Гласни гласови у глави. Могућност непријатних последица. Одустао. Наставио. Сећам се тих дешавања као јуче да су била. Свих разговора као да су се малопре догодили. А и да су се догодили малопре не верујем да бих се сећао баш сваког детаља као сад.

- Остаћу још сат времена, док не дође Андреј.
- Зар му толико треба? Чекамо га у соби или ћемо на пиће?
- Може.
- Слушаш ли ме ти? Значи овде ћемо.
- А неее. Можемо на кафу, мада ми се не кисне, а не остаје ми се овде.


(Ех, кад се сетим тих компликованих дешавања са компликованим женским бићем. Не недостају ми, само ми је лепо сетити се).

Сећам се и оних која се нису догодила, а желео сам то. Тако сам жарко желео, не знам да ли због тога што ми се свиђала или зато што сам знао да ту не сме ништа бити. Машта, пуста машта.

Ух, не да ми се размишљати о томе сад. Патетично звучи из овог угла, а тад је у мојој глави звучало као Пета симфонија коју ми Бетовен, главом и брадом, свира. Изгледа као да је једини мој покушај да будем нормалан кренуо у кривом смеру. Грешка. Баш грешка. Ма каква грешка кад сам хтео то. Жеља не може бити грешка.

- Андреј, ја...знаш...не могу више. Морам да…
- Изговори већ једном, журим на час…
- Морам да идем. Не могу се више дружити са тобом, не могу ни са ким. Можда се видимо кад све ово прође.
- Шта ти је, шта причаш то?
- Идем одавде, а не желим да ми блиска прошлост мрси конце у будућој садашњости.


 

И текао је тај разговор до дуго у ноћ. Андреј није отишао на час, а ја сам осетио знатно олакшање што више нико неће постојати. Раскид са прошлошћу и ново рађање. Свет је постао богатији за једно биће. Наталитет је славио. И ја сам славио. Сам. Са чашом доброг, црног вина. У новом, небитном граду. На овом, савршено пропалом, свету. Sur la terre, la terre qui est un astre1. Која баца малени сноп светлости обасјавајући мрак који нас, чини се, захвата.
Нисам отишао због ње. Ни због њега. Због себе сам. Због добробити сваког од вас. Али ето, прошао сам кроз то, чисто да се зна.

Ова кућа, у којој сам пар година, постала ми је некако тесна, али не напушта ми се док све не завршим и будем спреман за коначно одредиште - где год, само не овде. Недовољно светла, недовољно мрака, нешто између. Што би рекли златна средина, а ја игром случаја мрзим средине. Свој пројекат започео сам још на студијама. Напредак није био видљив баш дуго, те ме је то наводило на идеју да одустанем. Међутим, кад бих помислио на то, у мени би се јавила мисао о бескорисном свршетку живота, а то никако нисам желео. Мада, сад би неко рекао да се и донирање органа сматра корисним свршетком, али то је мало. То спаси пар људи и заврши свој посао. Или не спаси. Ко ће знати шта се ту збива. Хтео сам...хтео сам нешто ново. Што уистину помаже. Од чега немам користи ја, али имамо сви ми. И почео сам да га правим. Роботика је већ увелико развијена, али сврха робота је и даље у развитку. Наравно да нисам имао новца, али сам сналажљив. Та сналажљивост се врло често преплиће са кршењем закона, али шта да се ради. Лош подухват за веће добро. Позајмио сам, са универзитета на ком нисам студирао, без њиховог знања, осам петабајта меморије, што је и више него довољно за овог мог. То му је било потребно да памти све што у њега буде записано. Поређења ради, на два и по петабајта може стати меморија људског мозга. Почео сам да правим, изгледа, шеснаест натпросечних људи који су смештени у једног доктора. Који је робот. Мозак за доктора сам добио од научника који су, иако скептични у почетку, помислили да ипак од тога може настати нешто. И тако, део по део, рађао сам то неименовано створење, чији је циљ помоћ људима. Оним обичним, са парама и без њих, са здравственом књижицом или без ње. Свима. Први примерак отишао је на испитивање и добро прошао све тестове. Мој син је дипломирао на брзину и кренуо да ради у оближњој болници. Људи, што и нисам баш очекивао, су прихватали његову помоћ врло лако. Ваљда, када се нађу у безизлазној ситуацији, све делује добро. Учинковитост је била изузетна. Спасио је петнаесторо њих у року од два месеца. Једино што није могао да уради је да спречи природну смрт. То би већ било превише. Нисам желео да створим копију бога. Нити да му се нешто замерам. Можда би се овај који већ, како многи тврде, постоји, наљутио због тога што неко ради његов посао. Замислите како би било да вама неко преотме посао. Верујем да не би било свеједно. Након добрих резултата, направљено је мноштво примерака мог доктора и послати су у болнице широм света. Нисам доживео да видим осмех особе која је спашена, нити осмех некога коме је неко спашен. Нису људи знали ко је творац. Нисам нешто, право да кажем, ни желео да знају. Зашто би њих занимало ко је направио то створење, битно је само да грле онога кога воле. Али...оставио сам потпис. Уколико, што је прилично немогуће, дође до квара, када би га отворили видели би ко сам. Можда је то трачак наде, последњи покушај да се вратим и нађем некога ко ће ми показати како. Себичлук који произлази из жеље да се бар један поквари. Знали су научници, знали су сви осим оних људи који су ми били потребни. Који су имали начина да ме врате. Они које сам сматрао, које и даље изгледа сматрам, непостојећим и небитним за мене. Ехх, нема ми помоћи, то је сигурно. Када је све готово, морам да одем. Да избришем сваки траг свог постојања, свог пропалог живота. Морам, морам, ја морам да одем. Било где. Морам. Некако пролази време брзо. Идем. Не знам где идем. Морам. Немам више куда. Имам. И морам да одем. Довољно је.

 

Спалите ме, не желим под земљу.

Лежим у локви крви поред кухиње. У руци ми је нож, онај који сам успео да извадим из себе последњим трзајем руке. Пао сам ту. Желео сам да проверим шта је иза. Овде ми се није свидело. И предивно је. Уживам у погледу на себе. Чујем хитну како долази и односе ме. Испред је гомила узнемирених људи. Они су створени да буду такви. Не заслужују ни да постоје. Задовољни су мрвицом која им је дата, јер не знају да постоји још гомилу лепших и бољих мрвица од те њихове. Можда су зато и задовољни, можда сам ја проклет. Или су они кукавице. Некако, увек сам желео више. Својим сам рукама копао, гребао, како бих видео све. И у толику сам дубину зашао да сам изгубио пут. А сада, изгледам као да се смејем без разлога, изгледам спокојно. Једина жеља коју тражим од свих вас: СПАЛИТЕ МЕ! Не желим да моје тело иструне. Желим да летим, да пловим морима, да будем слободан. Да мој пепео обиђе читав свет. Да га проламају урагани, торнада, да га сагоре вулкани, да га ајкуле случајно прождеру док вребају свој плен. Да га птице носе на леђима, да преноћи на латици цвета, да се стопи са песком у пустињи. Желим да осетим живот овако мртав. Да видим све оно што се сматра непотребним. Желим и да сви људи оживе. Да не буду више мртви, јер ће такви бити све док се не ослободе својих страхова. Од осуда, од себе. Да ураде све оно што желе, што нико други не би помислио да уради, оно што би неки сматрали ненормалним. Сада, и овако мртав, жив сам. Било би боље да сам схватио све то док је било живота у мени. Оног правог живота Било би боље да нисам морао да заријем нож у себе како бих се ослободио. Требало је ослободити се на други начин. Касно схватих, али не жалим. Жалим само што многи не нађу излаз. Не знају да се ослободе из своје тесне коже. Допуштају да их жуља, да им ствара ране, и то само да би отишли у рај и тамо јели грожђе и јагоде. Не. Не. Тога нема. Они знају да то не постоји, али се плаше својих поступака и зато су целог живота сами своји робови. Не допуштају да ослободе правог себе који труне у њима, а са тим правим који труне, труну и они. Ово што сам ја урадио је огавно, али ми је деловало прихватљивије него да гледам како нестајем. И не желим никоме моје начине. Пронађите себе. Прихватите себе. Живите себе. Можете то. Ја сам, ето, био слаб. Јадан. Одрао сам себи кожу како бих урадио све што би ми измамило осмех на лице. Али, мој је осмех умро пре мене. Јер сам га одбацио још одавно. И молим вас. Све вас. Испуните једину жељу коју сам не могу остварити: Спалите ме, не желим под земљу!

 

 

НОБЕЛОВАЦ УБИЈЕН?

 

САМОУБИСТВО ИЛИ УБИСТВО?

 

УБИО СЕ У СВОЈОЈ КУЋИ!

 

НОБЕЛОВАЦ ТРАГИЧНО СКОНЧАО!

 

СЕБЕ НИЈЕ МОГАО ДА СПАСИ!!!

 

 

 

- Добар дан, имате ли времена за пар питања?

-Не, не, журим.

 

-Добар дан, могу ли Вам поставити пар питања?

-Наравно, изволите.

-Ми смо из Дневног листа, читате ли?

-Нема овде нико времена за то. Више волимо да причамо и тако стварамо новости.

-Хаха, у реду. Почећу са питањима. Јесте ли спремни?

-Да, да.

-Да ли сте познавали Дамјана, живео је ту близу Вас?

-Паа...познавао сам, онако, јесам.

-Јесте ли знали да је добитник Нобелове награде за медицину?

-Наравно да знам то, то ми је најбољи друг. Знао сам, знао. И Ви свашта питате. Сваки дан смо пили кафу заједно. Како не бих знао.

-Да ли је икад причао са Вама о пројекту?

-Чуј, причао, па помагао сам му. Стално те донеси ово, те донеси оно…

-Да ли Вам је икад његов пројекат помогао?

-Како није, како није. Генијално је то. Дивим му се… Да, сјајно. Помаже ми сваки дан. Да. Генијално. Кад размислите, само генијална особа би могла то да смисли и направи. Да…

-Свакодневно помаже, како то, имате ли каквих проблема са здрављем?

-Ухх, имам. Имам. Да, свакодневно. Па лепо, не подносим ја те неке...не знам, како год. Направио је то да се користи, зар не? Сви користимо, ја највише...није ни он волео…

-Шта није волео?

-Ма, знате...ту киселу воду, зато је и направио без соде. Да, да, то је сигурно, јесте. Помаже многима који не воле то, а и за здравље је боље. Да. Зато је и добио ту награду…

-Господине, какву воду? Направио је доктора. Робота.

-Молим? То је он? Он? Он...спасио ми је сина, он ми је спасио сина. Извините, морам да идем, немојте ово, не знам. Немојте објављивати. Журим. Заборавио сам то. Да, наравно да је он. Довиђења.

 

Живео је, кажу, ту у једној кући ван градске буке, а опет довољно близу да сваког дана може да удише ваздух испуњен смогом и прашином. Кућа је и даље ту, празна, оронула, са двориштем из којег се шири мирис ружа које нико не залива. Ничу саме од себе, дивље и неукротиве. Био је, или је и даље, само путник који је у тој кући нашао уточиште и вечно свратиште. Нико о њему није знао превише, нити одакле је, нити зашто се појавио ту. Живот му се свео на туђа нагађања, од којих је можда понеко и истина, ко ће знати. И ја сазнах за тог путника преко људи који су га познавали. Многи су питали зашто је његово појављивање на овом свету, у овом месту, толико битно и вредно помена.
Чували смо се, знате, од свих тишина овде. Бука туђих живота нас је испуњавала. Нисмо могли поднети мир рођен из незнања о некоме. Дамјан је био тај мир који је унео немир у цело човечанство. Наше мало, ограђено човечанство, у којем није било места за сенке и маске. Знало се да је волео отићи каткад у оближњу кафану, наручити кувану кафу и киселу. Попио би је, кажу, онако врелу, киселу оставио нетакнуту и отишао. Питам се, шта ли га је то терало да никад не проба киселу? Можда је није волео, можда се плашио да је проба по први пут у животу, или је пробао па му се згадила. Зашто ли је онда стално наручивао? То је све што сам чуо о њему од народа који овде живи. Завршио је. Испунио циљ и нестао. Својевољно. За собом је оставио неизбрисив траг, али том трагу се не може наћи почетак. Сви га се сете као особе која је била ту и нестала. Нико не зна где, ни зашто. И даље се о њему приче кују, и даље је предмет изучавања. И нико га се не сети као човека који је помогао овом свету, већ као некога о коме се није знало колико је морало да се зна. На додели Нобелове награде био је свеж, нов, некако сасвим невероватан. Имао је кратак говор, али памтим и данас сваку реч. Баш сваку. Можда је мало измењено, додуше, мало заборављено, али суштина је иста. Ако нешто не одговара или се не уклапа, понављам, може било ко додати било шта, и све ће бити прихватљиво и могуће.
 

Било је добро. Све што сам радио било је са циљем да за мном остане нешто корисно. И урадио сам то, као што видите. Награда ће бити прослеђена негде где и припада. Захвалан сам на овоме, мада је очекивано, јер сам уложио доста труда и година. Онда је дошло до тог кратког бљеска. Видео сам сврху. На крају, гледао сам срећне људе, гледао сам себе у огледалу и гадио се кукавичлуку који ми је, уместо крви, трчао кроз вене. Живот ми је прошао у правилима. Глупим правилима којих сам се, не знам зашто, морао придржавати. Ма, знам. Било ме је страх. Нисам дотакао ни део живота, а све време је био ту. Стајао је на мом столу, а ја нисам знао шта урадити са њим. Како га искористити. Стога сам и почео да правим Њега. Да бар неко, ко зна да живи, има и прилику за то. Да му не буде ускраћена наглом смрћу. Ја сам ионако умро одавно. Избегавао сам све што је у вези са љубављу. А тек сад, док ишчекујем свој крај, схватам да је једини услов и једино правило којег се требало придржавати, било ненаведено. Није се нашло међу оних десет. Једанаесто. Једанаести знак живота. Бљесак. Била је то љубав према себи, према другима. Љубав према животу. Било је то оно што нисам прихватао као део себе. Оно што је фалило. Сад је касно. Испред мене је само кањон. Пад. Мрак. И понека мукла реч захвалности за нешто што је урадио неко.
 

Не знам зашто, али помислио сам да би било у реду написати о њему причу која ће га оживети. Бар вечно ако не може дуже.

1Превод: На земљи, на земљи која је звезда.
Башта – Жак Превер
 



Prijavite se kako biste ocenili rad



5.00/5
Ocenilo: 3

Novi radovi

Kontakt

Email: info@algerno.com

logo