slika

 

                                             

 

Ukrala se Memića- cura sa nepunih sedamaest godina. Došla nama u komšiluk.

„ Tobejarabi, kud je potrčala“, imbretila se moja nena. 

Ona  kao treća po redu od četiri hodzine kćerke ,odbijala je prosce sve do tridesete. U onaj vakat..kad su se cure udavale sa petnaest,ona nije htjela

Babo nije bio ni strog prema mezimici . Ne mora ako neće. Čini mi se ponekad kad se sjetim njenih razmišljanja da je nena mozda propala kroz vremenski prolaz iz neke druge dimenzije. Mozda iz daleke budućnosti. Ko zna ..

U ranim tridesetim je izrodila djecu,dvije sultanije, jedna od njih - starija, moja majka. 

Mene je uzela sebi sa punih šesdeset ljeta, kad je mama otišla za tatom u Njemačku.Ona šesdeset godina a ja devet mjeseci. Bila sam joj oči i očinji vid, sve dok joj se od mojih nestašluka ne bi pomutio. A kad bi se to desilo onda si morao bjezati,što brze -to bolje i po mogućnosti uzastranu, dok su za mnom letili kojekakvi obuvni predmeti. 

 

„Majko, hoću li otići kod Zejne da joj kazem da dodje na kafu? Nije odavno bila.“

„Vala je bezobrazna, nije dina mi. Haj‘ poleti!“

Da bi se nosio sa neninom filozofijom morao si i sam biti filozof..i to još tako mali. 

Zejna je plijenila neninu paznju sljedećih barem dva sahata. To je značilo da je njena koncentracija ,koja je bila inače potpuno i bez greške usmjerena na mene, djelimično pripadala i komšinici. A onda...

Prva destinacija-mlada u komšiluku. Mi, mahalska djeca, okupila smo se oko nje studirajući je. Bila je prelijepa. Crna duga kosa do u po‘ ledja, krupne smedje oči,blage naravi. U stvari još uvijek dijete kao što smo i sami bili. Rekli bi joj da ide sa nama na murvu ali gdje ćeš tu bruku. Ipak,ona je mlada. 

Ali ,zato nismo mi. Druga destinacija. Murva iza kuće. Utrka ko će se prvi popeti na vrh a  ko će zadnji sa njeg sići kad nas ispod nje čekaju  sa šipkama za ledjima i obećanjima da nam neće ništa samo da sidjemo. Ahaa, kako da ne...

Ipak nekad moraš sići. 

Mešak,moj prvi rodjak ,bio je svjetski prvak u proizvodnji dalekometnih praćki kućne radinosti. Kad nacilja nešto, nema šanse da maši. 

Obično bi  prijepodne išli  svi , ljudi i stoka, na Bunu. U nesnosnim hercegovačkim vrućinama, kad se uzari kamen na kamenu, jedino se moglo predurati  

uz riječnu obalu. Koliko je napolju nesnosno vruće, toliko je Buna nesnosno hladna. Noge ledom trnu. Ja sam lovila punoglavce u plastičnu čašu. 

Stoka se hladila  i pojila. Komšijska krava uzivala je u blagodatima par metara od nas . 

Mešak“ zavatrio „sa dječakom iz druge mahale. Nadvikuju se ko će preciznije gadjati iz praćke. Meta - obliznji stub Elektrodistribucije. Mešak razvuče praćku i opali. Kamen potrefi posred stuba , odbi se munjevitom brzinom i pogodi kravu. 

Ona se zaobada ,zaobadašmo se i mi bjezeći glavom bez obzira u stilu najbrzih maratonaca.Glavom platiše punoglavci.

 

Mašta kod mene nikada nije bila deficitarna stvar. Pogotovo kad bi komšinica Rašida odlijepila cigaru sa donje usne i zapjevala istiha:

„Dva su cvijeta u bostanu rasla,
Plavi zumbul i zelena kada.
Plavi zumbul ode u Doljane,
Osta kada u bostanu sama.“

Ja sam već slikovito zamišljala zumbula kako vuče koferče za sobom a kada suze lije ostajući sama. Gdje su Doljani i jeli to blizu Amerike? Jer ako jeste ima zašto i plakat‘. 

Oni rijetki koji su u taj vakat otišli nikada se nisu više vraćali. Znala sam da iz Njemačke ide lakše . Tu su šanse nešto bolje. I mama će doći ovo ljeto . Kazu.

 

Mašta je dominirala i na miniranim iskopinama nečeg što  se poslje zvalo čatrnja .Trazeći zabu iz bajke „ Princ Zabac“ uletila sam naglavačke . 

Rekle bi zene za mene – mala je igbali– to je podrazumjevalo izmedju ostalog i da padom u jamu četiri metra duboku ne završim slomljenih rebara,  noga ili ruku već sa tri kopče na glavi i slomljenim sjekutićem .Igbali –nema šta.

„Zalosna mi majka. Šta ti bi? Makni se samo od mene ,pa ćeš vidit!“ 

Nena me čvrsto stiskala uz sebe vodeći me iz ambulante. 

I nisam se odmicala dok nije jedan dan došla tetka po mene. 

Moja tetka Muniba je bila mamina polusestra , dedina kćerka iz prvog braka. Majku je izgubila jako rano. Valjda je zbog toga  bila izuzetno jaka osoba. Jos nikada nisam srela nekoga ko je imao toliko samopouzdanja i odlučnosti kao ona. 

Zivjela je u nesretnom braku koji je okončala poslje par godina torture i gutanja knedli ,kad je  muz  „ razbio“ usred bijela dana pred masom ljudi „ na pravdi boga“, a ona njega usred noći dok je spavao ,naočigled razbijenog nosa i uz boziju pravdu .

Bila je jedna od rijetkih zena toga vremena koja je rekla „ Ne“ torturi i nepravdi , pokupila dijete,sjela na motor i pokazala tadašnjoj skučenoj i konzervativnoj sredini srednji prst.

 

Motor je bio čudo. Tomos. Sa donje ceste koja je bila kilometrima udaljenja od nas čulo se brujanje koje je završavalo grmljavinom ispod naše kuće.

Tetka je stigla. I to da me vodi sa sobom a zauzvrat ću dobiti šta god zelim u Velikoj Zemi.

Ja se nisam igrala sa lutkama. 

Ne da ih nisam voljela ali ne znam šta bih s njima. Moje interesovanje je dobacivalo puno dalje. Kako udariti klis a da odleti što dalje ili utvrditi koliko vremena je potrebno puzu da predje od čatrnje do šipka. Vremena je bilo napretek.

 

I tako ,Tomos motor ,tetka i ja aterirasmo pred Zemu.

Prekrasne lutke, male i velike sa haljinama od tila nalik na Jelenu Rozgu i princezu Sisi.

Sve ljepša od ljepše . Prodavačice pozrtvovane da mi udovolje.

– Koju ćeš ?– tetka će.

Ja onako stidljiva ali odlučna šapnuh joj na uho.

– Neću ti nijednu.–

U čudu se zgledaše svi . 

– Kako to??– 

Moju paznju je plijenila smećara na vrhu police.

– Ovo ću– rekoh upirući odlučno prstom .

Tetki bi nelagodno,meni nije. Obećanje je obećanje . 

Bog sami zna koliko je ta smećara sa dvije kante pozadi prevezla Blagajskog brdskog kamena za vrijeme svoje vladavine.



Prijavite se kako biste ocenili rad



5.00/5
Ocenilo: 1

Novi radovi

Kontakt

Email: info@algerno.com

logo