slika

 

- Kad smo ono bili u Sarajevu?
- 1981.
- Joj, koliko tome ima godina.
- Ma šta, kao juče da je bilo.

Ona ćuti, menja temu, svesna koliko ga je tada povredila. 

I šta kaže lekar? 
Muk….
- Joj nije valjda, siguran si?
- Sećaš se, bio je s nama tada i  onaj odbojkaš,  njegova žena je neurolog,  pogledala je  snimke  i kaže da je kolega verovatno u pravu,  ipak je to ….ali ja ne verujem, bilo bi to mnogo gore. Verovatno je samo neki živac priklješten.

….
Ona opet ćuti...a volela  bi  da mu kaže da će ga  držati za tu ruku što se trese, pokriće je svojom rukom,  usnama, dojkom, bedrima….Milovaće ga  za sva nemilovanja koja mu je ostala  dužna, za sve one neizgovorene  reči iz onih hladnih sarajevskih noći. Iz hotela Bristol u koji nije  htela s njim. Sa  onih padina Jahorine, gde se sve belasolo poput njegovih  zuba. Iz onih zadimljenih noći kad su pili kuvano vino a ona  igrala na stolu. Čoček. Svi tapšali i balili nad njenim  bedrima iznad zadignute suknjice, a on je  čuvao. Zbog njegovog  starog koji je po starinski došao u njenu  kuću da upozna  njene  roditelje. I dao blagoslov. Zbog njegove stare  koja joj je spakovala puna kola ponuda, da ponese u grad. Zbog njene  majke koja joj je lepo majčinski rekla: razmisli dobro, vidiš da je iz domaćinske kuće. A ona  osiono glumila gradsku curu koja neće da se muva sa tamo nekim iz nekog sela što i u nazivu ima selo. Veliko doduše ali ipak selo.Zbog one čarde u Madjarskoj kada ju je  mnogo godina kasnije povezao .  Skoro deset  godina nije prešla granicu. I čim je Horgoš ostao iza njih  zamolila ga je da stane. Da gleda u Bačku ravnicu i udiše miris slobode. Nevidljiva žica stezala ju  je oko guše A on je i dalje bio tako mio, tako fin,  ničim nije  pokazao da mu  smeta njeno  siromaštvo.U  Segedinu, kad je obavio posao, poveo ju je u Metro,  nije  znala šta je to. Trpao je  u ona kolica sve redom, , troje dece ga je čekalo kod kuće. Ona za svoje dečake  nije imala novaca ni za jednu čokoladu. Note i stalak za partituru odneli su poslednjih 50 maraka. Najednom počeo je da puni njena kolica.  Kada je stavio nešto, u ambalaži koja je ličila na jogurt, sa čudjenjem je pitala  zar i jogurt da nosimo iz Madjarske. On je bio zapanjen: - zar ti zaista  ne znaš šta je Lenor?  
Nikada pre toga nije videla  tečni omekšivač u takvoj ambalaži. Iskreno mu odgovori: Ne..  
Teško banatski je opsovao.  
-Jebeš ga,  ona  moja nije imala kupatilo kad se udala za mene a sad izmišlja koji mirisni Lenor da joj donesem.  A ti,  gradska cura ,  ne znaš šta je to. Jebeš ga, uzmi nosi  sve ovo  tvojim dečacima, ja ću mojim curama poneti  idući put.
 Majka ju je  samo pogledala kada je te večeri došla kući sa puta iz Madjarske. 
-Nadam se da nećeš zažaliti šti si ovo  donela. 
-Majko, ni prst nije stavio na mene. 
…...
Kada je deset godina kasnije tražio da mu zaposli ćerku, sada je ona bila vlast a on bez posla i uticaja,    bez reči je to uradila.  Ta mlada žena ju je pitala da li više voli crno ili belo vino, da joj donese na poklon.  Odgovorila joj je : -Biće dovoljan i jedan Lenor. 
Mlada službenica verovatno je pomislila da je potpuno luda.  

Danas su oboje sami. Čuju se povremeno telefonom, ispričaju šta imo novo, koje nove bolesti su im pronašli.  Slušaju koncerte preko radija  i posle komentarišu , šetaju uz reku, svako u svom gradu,  i oboje se pitaju  da li bi im život mirisao na Lenor   da je onda  pošla  u taj hotel Bristol. 
Al,jebeš ga….Život nije mekan, čak i uz omekšivač.
 



Prijavite se kako biste ocenili rad



5.00/5
Ocenilo: 1

Novi radovi

Kontakt

Email: info@algerno.com

logo