slika

 

 

Možda se i ne izgovara  ovako, ali ja sam tako zapamtila i tako izgovaram tako već trideset godina. Lepa žena sa malim ustima. 
Kada sam bila mlada cura moja komšinica (kod babe i dede gde sam dolazila na raspust) , dakle devojka  u kasnim tridesetim, zamolila me je da je odvezem u Homoljske planine kod  vračare koja ume da baje i „veže“ svakog muškarca koga devojka poželi. U maloj patrijarhalnoj sredini komšinica je  bila  stara cura, znak da je niko neće, da nije poželjna, podobna za snahu, da nema para ni zemlju da bi je zato uzeli u familiju,  jednostavno njeno je da uvek i svuda bude tetka i treća. Sudbina za ne poželeti nikome. 
To što je moja divna Nadja (otac joj je bio Rus, beli, došao u Kraljevinu posle oktobra, odslužio svoje u Koldicu kao učesnik aprilskog rata i oficir Kraljeve vojske, posle rata zaglavio Goli otok, Bože pa on je Rus, normalno) elem Nadja, najbolji student ruske književnosti na Beogradskom univerzitetu vratila se u rodno mesto da neguje teško obolelog oca. Bolest potraja, godine minuše i eto nje koja sa mnom putuje pod Miroč, kod vračare.
Ne bi li joj ona rekla kako da se uda, kako da konačno oseti tu ljubav Natalije i Grigorija o kojoj je maštala čitajući u originalu. Možda zbog nje i danas mislim da su Natalija i Griša najlepši, najsenzualniji, najstrastveniji i najživotniji ljubavni  par. Verovatno je  zato  Šolohov  jedan od onih sa kim redovno „delim postelju“.
Elem, vozimo se nas dve kroz Djerdapsku klisuru i negde kod mesta gde su Rusi prešli Dunav 1944. skrenuvši malo sa svog pohoda na Berlin u naše krajeve (znali su da ima dobrog vina, rakije i lepih žena) ulazimo u planine. Miroč dostojanstveno nadgleda  moćnu reku sa visine a ja pazim na serpentine i izlokani planinski put koji povremeno zaposednu ovce ne želeći da se maknu dvema curama u renou 4. Kao da znaju gde smo se uputile i misle u sebi, e ove dve su veće ovce od nas. 
Nakon sata i više pentranja (obožavala sam moj devojački auto, svuda je stizao mali div, cipelica, katrica, kako god da su je zvali, ja sam s njim prokrstarila pola Evrope i evo me na vrh Miroča).
Tipično planinsko selo, raštrkanih kuća po prevojima. Miris leta i jara koja kao da stoji u vazduhu. Pitamo retke prolaznike za baba Marinu kuću, svi pokažu prstom ka šumi i odu dalje. Ćutke. Bez reči. Kao da neće da učestvuju u toj gluposti u koju smo debelo zakoračile.
Ostavljam auto na livadi i dalje se upućujemo peške. Bez vode, šešira, faktora 30 ili 50, mladost je to, a i ništa od toga nije postojalo(sem Copertona i bele bebeće guze za drugo nismo znale). A nismo mogle baš da se mažemo idući kod vračare po lek. Ljubavni. Kako će istrpeti  muža ako jedno avgustovsko sunce ne može da podnese.
Nakon pola sata uplovismo u blaženi hlad bukvi. Potok je  odmah tu i pitka  planinska voda donosi osveženje i gasi žedj. 
Ugledasmo kolibu. Skoro da sam očekivala negde  Ivicu i Maricu. Udjosmo u mrak planinske brvnare i za niskim stolom uz koji su poredjani tronošci sedi baba. Nije Jaga, ali skoro kao da je ona. Raspletene sede kike, čibuk medju krezubim ustima i prosuto zrnevlje pasulja pred njom. 
Kažemo šta hoćemo ali baba ne zna ni reč srpskog. Mrmlja nešto na vlaškom dok iz druge prostorije ne izadje najlepša devojčica koju sam u životu srela. Srnećih očiju i divne crne kose. Miročka Pokahontas. Kaže da će nam prevoditi. Samo moramo da damo neki komad odeće. 
Moja Nadja spremno izvadi rukom vezenu maramicu (tada su se još uvek koristile platnene, Paloma je kasnije ušla u naše živote). Ja nemam ništa. Na sebi imam majicu bez rukava, mini suknjicu i veš.  Ne znam šta da dam i kažem da ja i neću da mi baje, ja sam samo vozač. Devojčica prevodi, ali baba insistira da prvo meni baci zrnevlje. I neće da me pusti. Traži i traži. 
Na kraju  cepam parče majice i pružam joj. Ona rasipa zrnevlje i kaže da  izmešam pasulj. Mrmlja nešto i tek će:

- Mndra fat cum gura mic, mndra fata …..joj, joj, joj…..i još nešto što nisam zapamtila…..

Pokahontas  prevedi:
- ….lepa žena sa malim ustima nikada neće biti srećna u ljubavi. Smrti, odlasci, rastajanja, bolesti...mala usta velike nevolje…

Ja se nasmejem i kažem da su sve to gluposti. I izadjem napolje da sačekam Nadju.

Šta je njoj baba rekla ne znam, ali znam da je izašla plačući. Ostala je krasiva djevuška  do kraja života.
Ja sam plakala kasnije. 


  

 



Prijavite se kako biste ocenili rad



5.00/5
Ocenilo: 1

Novi radovi

Kontakt

Email: info@algerno.com

logo