slika

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, a vrata behu blago odškrinuta, što bi trebalo da znači da je, nekim čudom, objekat još u upotrebi i da tu mogu da se okrepe putnici namernici, a ne da služi samo da privlači vrane i drugu i nebesku i zemaljsku gamad. Treba reći i da su vrata bila crvotočna i klimava kao babin zub, pa ako neko vidi sebe kao potencijalnu mušteriju, kao sad Rahela i Maks, nema mu druge nego da šmugne pored njih, ne dotakavši ih, inače teško njemu, ako se zaljuljaju, pa mu se, ne dao Bog, svale na glavu svom svojom težinom i teretom vremena koji nose. Kao i obično, na kraju dođe ono najzanimljivije: nečija ruka, očito nesvikla naročito da se služi pisaljkom, po sred te tuge od vrata upotrebila je kredu, ne baš na najcelishodniji način, ali nema veze, kad se čovek malo udubi u tu stvar, posle izvesnog vremena dešifrovaće šta je pisac hteo da kaže, a tamo je stajalo:

 

DOMAĆA KUINJA! NAJBOLJŠA VINA! PIVO I RAĆIJA!.

 

Pendžera bezmalo kao da nije ni bilo, naime tako su lepo bili održavani, sticao se utisak, da brat bratu ima jedno pola veka kako unutra nisu propustili zračak svetlosti.

Sudeći po takvom, nimalo impresivnom spoljnom utisku, koji je, razumljivo, naše junake ostavio bez teksta, to svratište bismo s pravom, umesto rage, što je stvarno neprimereno, mogli nazvati čađavom mehanom, možda baš nalik onoj iz pesme, jedino što ova nije bila na kraj sela, ali to je sad najmanje važno, a što se tiče glava nečešljanih možemo se kladiti da u bilo koje doba dana ili noći takvih ovde sigurno nije manjkalo na broju.

Naši junaci, Rahela i Maks, koje je već dobro bila spopala glad, gledali su u čudu gde su došli, pitajući se da nisu možda upali u neku pukotinu u vremenu i skliznuli jedno dva veka nazad, u prošlost, kad su ovakva mesta bila na glasu po hajducima i drumskim razbojnicima, koliko i po dobroj kapljici. Onda se još jednom pogledaše, da su vernici, sigurno bi se prekrstuli pre nego što su kročili unutra, ovako, slobodno možemo reći, ušli su na sopstvenu odgovornost. Pritom, pošto su oboje bili šlank, nisu imali nikakvih problema da, okrenuvši se bočno, provuku unutra i bez najmanje ogrebitine.

No, pre nego što nastavimo priču, možda je najbolje da poslušamo kako će svoje prve utiske iz „TOZU VAMPIRA“, dva dana kasnije, Rahela opričati svojoj Jaci:

– Jaco, moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da su tu snimali onu čuvenu scenu iz „Skupljača perja”, kad ono Lepi Bora lumpuje, a srča leti na sve strane. Trebalo nam je nekoliko minuta da se probijemo kroz guste kolutove dima, koji je štipao za oči poput otrova za komarce, da bismo stigli do jedinog plavo-belog kariranog stolnjaka koji je još bio slobodan i koji, kao da je na nas čekao. Taj stolnjak se jedva nekako držao na četiri trošne, rasklimatane noge, isto kao i ostalih petnaestak njegovih dvojnika; bio je isflekan, pogužvan, tu i tamo po koja rupica kao otužni beleg prohijalih dana i noći, otprilike na sredini čamila je glomazna metalna pepeljara, a u pepeljari je bilo nekolko opušaka. Sve druge stolnjake, odnosno stolove, okupirale su možeš misliti kakve face, i što se izgleda tiče i u kakvom su uzaludnom stanju bile. Zidovi prekriveni potamnelom drvenom lamperijom sa koje je lak bogzna kad ispario, a sa njih, oivičena masivnim ramovima kakve danas možeš videti samo još na buvljacima i na nekom ovakom mestu koje je i bog zaboravio, gledala su ozbiljna lica Svetog Marka koji ponosno ubija aždahu, vožda Karađorđa, Gavrila Principa i Slobodana Miloševića. Na kalendaru (ne videsmo iz koje je godine) retuširana do neprepoznatljivosti slika poluobnažene folk-dive, nikako da joj ubodem cenjeno ime, a znam, imala je nekoliko baš velikih hitova. I što je možda prvo trebalo reći, iz nekog ćoška ječalo je pusto tursko:

 

Oj, Selime, Selime,

voleo si dimije

prošla tvoja vremenaaa,

nema više hareemaa...

 

Srpska egzotika, Jaco, šta da ti kažem. Sve vreme mi se činilo da će svakog časa neki šaljivdžija, svejedno vrag ili Gospod, da učini da se mehana kao kakav avetinjski splav iz nekog prastarog horora, otisne i zaklizi dole niz obližnji Dunav i da to niko živ ovde ne bi primetio, čak ni kada bismo, uz malo sreće, stigli do Crnog mora.

 

***

 

Čim su seli, njih dvoje i dalje u čudu, opet pogledaše jedno drugo, ali ništa ne rekoše. Smeškala se ona njemu, smeškao se on njoj, kao da jedno drugom drže strah, ili su se možda smeškali samo onako, reda radi, svako za sebe, bog će ga znati. Utom dođe konobar. Brkati čika od jedno pet, šest banki, kostimiran kao da goni krave na ispašu.

– Gospodo, šta izvoljevate? – obratio im se strogo službeno, kao nekakav glumac amater koji se iz petnih žila trudi da bude ozbiljno shvaćen. Nije izostao ni umilan kez ravan osmehu krezube mlade iz doma za nezbrinute šizofreničare.

– Dva pelinkovca, dve bečke, dve šopske, koje vino možete da nam preporučite? – poručio je brže-bolje Maks za oboje.

– Pelinkovac može, bečke ne radimo subotom, ako je po volji karađorđeva, ako nije, mogu ćevapi ili domaće kobaje prste da poližeš, a od vina je najbolje točeno pivo bez pene, pa izvoljevajte.

– Donesi onda šta ima, krepaćemo od gladi. Je l' tako, šefice?

Šefica samo klimnu glavom.

Stvarno, neka donese šta ima. Može i ako ima nešto gotovo – pomislivši.

Pokazaće se da im je apetit oboma bio na zavidnom nivou. Navalili su na ono brdo kobaja „prste da položeš”, kao kao da su postili najmanje pola godine. I tako, bili su neko vreme zagledani svako u svoj tanjir, ali i svako u svoje misli.

A gde su misli, tu su, obično i nedoumice.

Rehela:

Hm, ipak je on čudan neki tip. Malopre je hteo da se pobije zbog mene kao právi dasa. Nije ni trepnuo, a skočio je na onog bilmeza, znajući da može da popije teške batine. Baš skoro sam negde pročitala, ili sam, može biti, to od nekoga čula, da je právi muškarac samo onaj koji je spreman i da ubije zbog tebe i da samo takvi mogu biti dostojni naše ljubavi (a to što je đavo u romanu jedne naše uvažene spisateljice tvrdio da mi žene mnogo više cenimo hrabrost jezika nego hrabrost mišića, neću da komentarišem, odnosno reći ću samo da su to đavolja posla). Nikad nisam razmišljala o tome da li je to tačno, to da je dostojan ljubavi samo onaj ko je zbog nas spreman i da ubije, ima mnogo argumenata koji govore u prilog tome, a opet, ima i onih koji to pobijaju. Iako smo svi mi od krvi i mesa, to jest od iste tvari, dakako nemamo isti karakter, pa nas ne treba sve ni trpati u isti koš. Ako je neko hrabar, ne znači i da je emotivac, ako je neko dobar čovek, ne znači da ne može biti kukakvica, ako neko ne zna da se bije, ne znači i da je manje vredan i da te manje voli, ili da mu je manje stalo do tebe od nekoga drugog, onog, na primer, koji šakom rešava stvari i olako se hvata za pucu. Maks je mislim dobar primer za to. Danas je pokazao da bi se zbog mene potukao, a, opet, krmak jedan, neće da me vodi na obale Goe! I zato sam sad u nedoumici šta da mislim, kakav je on to tip? Evo, mogu da se kladim da bi od njih stotinu koji se, pretpostavimo, lože na mene, kod njih devedeset i devet bilo obrnuto. A to onda znači, ili da je malo, ili malo više ćaknut, ili da stvarno nije ravnodušan prema meni kao ženi, koliko god se trudio da to sakrije, možda i od samoga sebe. Premda, stoji i to da moram dobro otvoriti oči, oni koji su laki na pesnicama, obično su lak plen i najprizemnijim kaćiperkama i nasrtljivicama. Imaću to u vidu, mada to sad nije moj problem. Moj problem je kako da ga nateram da se otvori prema meni kao ženi i to bez ikakve zadrške i iskreno, mužjački, na kraju krajeva, nismo došli ovde da se femkamo. Neću ga ja pojesti čak i ako bi me povredio, osim ako bi to stvarno bilo nešto previše bedno i kukavički, onda bih mu oči iskopala. Što se mene tiče, već je napravio prvi korak, samo treba tako da nastavi – i eto nas u krevetu. A ne da čeka kao čobanim u hladu da mu ženska padne u krilo kao zrela jabuka. Hoću, pašću mu, sutra malo. On je na potezu, a ne ja. Neka se gospodin izjasni šta hoće. Ne pada mi na pamet da lupam glavu kao neka šiparica, te šta mu znači ovo, te šta mu znači ono, te hoće kaki, te neće kaki: neka otvori karte, ili neka ide u pičku materinu...

Maks:

Ova moja šefica doći će mi glave. Prosto ne mogu da verujem da takva riba nema nikoga. Kakva je to šteta, bože dragi, naravno, ako je istina; ne mogu da zamislim čoveka koji bi mogao odoleti njenim čarima, samo da ona malo mrdne repom, što se kaže. Bog joj je dao ono najbolje što jedna žena može da ima, da hoda po svetu muškaraca kao otelotvorena erotičnost i seksepil. Strast vrca iz svakog njenog damara. Ma, ona je seks u najavi. I mnogo više od seksa. A ja – na moju, a možda i na njenu nesreću – ne znam šta ću, ako dođe do onog stani-pani. Što se više kuražim, kao da sam sve manje spreman za takvu opasinicu kao što je ona. Da nešto pokušam, pa da se izblamiram, ne ide, a, opet, da ništa ne pokušam, ni to, brate, ne ide. Ispao bih papak u njenim očima. Šmokljan kakvog nema. Teško da bi mi tako nešto oprostila, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog ženske sujete, odavno sam tu lekciju naučio: u sve ih diraj samo tu ne. I teško da bih joj ostao dužan. Evo moje glave, ako ne bi bilo ovako – ta slika kao da mi se već priviđa pred očima. Kad se budemo vraćali, ima da se upilji u mene onim svojim opakim nišanskim spravama ispod obrva i u pogodnom trenutku da ispali kuršum, pa ko živ, ko mrtav. Pitaće me: „Da li ja, može biti, trzam na muškarce, ili se to njoj samo čini?“ I štagod da joj odgovorim neće valjati. Odnosno biće kao da joj ništa nisam rekao. Ona će da misli ono što ona hoće i tačka. Dala mi je do znanja na čemu smo i, što se nje tiče, od sad pa nadalje i ubuduće, mogu samo da se pušim. I da, najbolje bi bilo da je zaobilazim u što širem luku. I zato mislim da nemam mnogo izbora, manevarski prostor mi je veličine petoparca u najboljem slučaju i najbolje će biti da se još malko „povijam“, koliko da joj to moje manevrisanje previše ne bode oči i da stpljivo vrebam svoju šansu, právu šansu, zicer što se kaže, gde niko od nas dvoje ne može biti na gubitku, nešto će se onda iz toga već izroditi, mislim nešto lepo u svakom slučaju...

 

Oj, Selime, Selime,

voleo si dimije...



Prijavite se kako biste ocenili rad



5.00/5
Ocenilo: 1

Novi radovi

Kontakt

Email: info@algerno.com

logo